Нови Завет на белоруском језику – Питање о апсолутној преданости

Уважаемые читатели! Предлагаем Вашему вниманию статью Даяны Лазаревич, переводчицы на сербский с белорусского, ученицы профессора Ивана Чароты, опубликованной на сайте https://asinfo.info/нови-завет-на-белоруском-језику-питањ/ (17.05.2019). Перевод Нового Завета на белорусский язык, издание которого осуществлено в 2017 году – уникальное явление не только для Беларуси, но и для всего славянского мира. Этому свидетельство и данная публикация, которая подобно оде, воспевающей подвиг переводчиков.

Како изгледа бити једнако и неуморно предан једном послу пуних 25 година? Да, то би, сигурно, одређени људи могли да објасне, који су свој живот посветили неком послу. Ипак, то пуко поређење није ефекат који желим да постигнем овим питањем. Како изгледа бити потпуно посвећен једном послу пуних 25 година, не из материјалне користи, већ из чисте Вере и Љубави према Господу?

Превођење није нимало лак задатак, без обзира који књижевни жанр или област науке или живота била у питању. А тек превођење једног тако сложеног текста, какав је Нови Завет – то је, заиста, целоживотни позив, у којем се преводилац максимално жртвује и… духом је у том тексту, чак и када очима није.

Једна таква група (пре свега храбрих!) научника из Белорусије радила је две и по деценије на преводу Новог Завета на белоруски језик. И њихов труд је уродио плодом – сада ови свети списи постоје на њиховом матерњем језику, савременом и потпуно примењивом у практици богослужења. А посвећеност послу ове групе је била из чистих идеала, неисцрпна и безгранична. Можемо само да се дивимо њиховом подвигу и размишљамо о њиховим изворима снаге за њега.

Ипак, њихова борба је препозната у ширим круговима, те су у јануару 2019. године однели почасну награду „За духовни препород“. А на свечаној додели у Минску, на Степањдан, уводну реч на белоруском језику држао је председник Републике Белорусије Александар Лукашенко.

Као глава радне групе за превод Новог Завета стоји протојереј Сергије Гардун, а на тексту је радило још петоро стручњака: познати филолог и научни секретар Библијске комисије проф. др Иван А. Чарота (двоструки добитник награде – 2003. и 2019. године, аутор публикације „Белоруски језик и Црква“, у којој се бавио питањима везаним за ову тему); дипломац Филолошког факултета и Богословије Александар Пачопка, доктор филологије и фолклориста Владимир Васиљевич, дипломац Филолошког факултета и доктор са Богословије Аљес Карољ, као и Татјана Матрунчик, извршни секретар. Поред награђених стручњака, ваља поменути и старешину Белоруске Библијске комисије – Митрополита Филарета и његовог заменика Георгија Латушку.

Кажемо да живимо у брзом времену и да „пара врти где бургија неће“, па јуримо за парама и, колико год да их имамо, никада их није довољно. А треба да упоредимо у каквим условима су живели наши родитељи, деке и баке, а у каквим условима живимо ми – и опет смо незадовољни. Свако од нас би требало да се запита када је последњи пут урадио нешто, што није било везано за новац и постигнуће, него „за душу“. Када сте последњи пут уложили труд у нешто што волите и у шта верујете, а што нема никакве везе са вашим свакодневним обавезама?

Зато, треба да ценимо и што више говоримо о томе, када други људи уложе део себе, да би створили нешто вечно. И да се трудимо и ми нешто за собом да оставимо, или – макар да живимо тако да нас не буде стид својих поступака и да не обарамо поглед, када се помену туђа вечита дела. И, оно најважније, када се помене име Господа.

Текст: Дајана Лазаревић

Прочитано 1100 раз
Top
Разработано с JooMix.